Stambeni krediti, bruka države i banaka

Savetovali ste da pišem, i evo pišem.
Delite, predlažite šta bi se moglo učiniti.

Ali pre toga, pročitajte saopštenje našeg tima. Jeste malo duže, ali nužno je za pravo razumevanje, da shvatite komšiju, sugrađanina, rođaka.
Hvala puno!

Centar za zaštitu korisnika finansijskih usluga CHF Srbija.
Правно-економски Савет

ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ КОРИСНИКА БАНКАРСКИХ УСЛУГА ЦХФ СРБИЈА

Ко смо? Шта сад? Зашта смо? Шта смо ми? О чему се ради? Шта ћемо?

Центар за заштиту корисника банкарских услуга – ЦХФ Србија, настаје сада, половином 2016. године, када друштвене, социјалне, а посебно економске противуречности у Републици Србији, прете да се добар део становништва нађе у безизлазној економској и социјалној ситуацији.

Ко смо?

Добро су познати подаци да сваким даном све већи број становника не може да отплаћује динарске кредите који су индексирани у швајцарским францима. Месечне рате код многих дужника, веће су од месечних примања носилаца кредита. Ако, при том, носилац кредита, или његов супружник, или обоје, остану без посла не својом кривицом, “технолошки вишак”, са никавом или минималном отпремнином, без права на новчану накнаду од Националне службе за запошљавање, или са правом на минималну накнаду, на помолу су велики социјални, здравствени и економски, брачни и породични ломови у којима је најтеже деци. Породицама које остану без редовних примања и због тога не могу да сервисирају своје ануитете према банци, банке по основу заложног права и хипотеке продају станове ради намирења остатка дуга. Да иронија живота и апсурд буду још већи, носиоцима кредита, и после редовног плаћања ануитетних рата, током досадашњег отплатног рока, остатак дуга, главница и камата, већи је од укупног износа кредита и камате за који се грађанин задужио.
Грађанин остаје без стана, најчешће на улици, без примања и било каквог извора прихода.

Шта сад?

Има надлежних, који да ли због незнања, или ко зна из ког разлога, кажу: грађанин је крив; када је ушао у банку да узме динарски кредит који је индексиран у швајцарским францима, као да је ушао да игра рулет; без присиле, добровољно је потписао уговор.
Да ли су носиоци економске и финансијске власти у Републици Србији, Народна банка Србије, Министарство финансија и руководећи органи пословних банака знали да ће велики број грађана који су се у другој половини прве деценије XXИ века задужили са стамбеним динарским кредитима индексираним у швајцарским францима, постати социјални случајеви без стана, посла и наде у живот?
Надлежни су знали, или су морали знати. Због тога су одговорни. Грађани нису знали и нису морали знати.

Зашта смо?

Ми се залажемо за поштовање закона у овој области. Поштовање закона ће показати ко је одговоран што рате плаћамо а главница све већа. Одговорни ће одговарати а нама банке да врате што нису требале да узму.
Грађани су знали да се у банци не игра рулет.
Ушли су у банку да, помоћу кредита, реше егзистенцијални, стамбени проблем, институцију која већ вековима постоји и за коју су веровали да је, у овом, двадест првом веку, законима уређена интституција, законима који су важећи у овој земљи, а који се темеље на цивилизацијским тековинама. Сада виде да су се у томе преварили.

Шта смо ми?

Кажу нам да смо “транзоциони губитници”.
Нисмо губитници. Нећемо да будемо ни “коцкарски добитници”. Хоћемо да радимо, зарадимо и вратимо износ кредита који смо дигли и камату коју смо са банком уговорили.

О чему се ради?

Грађани су ушли у банку – зеленашку институцију – која је огромну већину довела до ,,просјачког штапа”. Носиоци законодавне и извршне власти, односно, економске и финансијске власти, спроводе неолибералистички и монетаристички модел “транзиције”, познатији као ,,шок терапија”, који је настао у кухињама “чувеног” ,,Вашингтонског консензуса”. У оквиру “Вашингтонског консензуса” спада и орочена, обавезна и “буразерска” приватизација. Будући да је Србија већ била исцрпљена током деведесетих година двадесетог века, а посебно агресијом НАТО пакта 1999. године, домаћа акумулација је “отишла” нелегалним каналима у иностране банке, а оно што је остало било је недовољно за приватизацију, нову технологију и економски раст. Чекао се страни капитал, посебно стране директне инвестиције. Будући да страни капитал долази да би максимизирао профит, онда он и поставља услове: либерализација домћег тржишта и економских односа са иностранством, стабилан девизни курс, привреда без инфлације и инфлаторних очекивања, јасно и једноставно домаће, посебно привредно законодавство и ефикасно судство, укидање домаћих банака и законско регулисање отварања страних банака итд.
У домену мера економске политике води се политика у којој је стабилизационо сидро девизни курс, а после 2006. године, Народна банкка Србије води политику таргетиране инфлације са вођеним девизним курсом у режиму флуктуирајућег девизног курса. И поред “пузајуће” депресијације динара, он је до данас све време апресиран. То је смирило инфлаторна очекивања, али дестимулисало извоз и стимулисало увоз. Стимулисан увоз са смањеним царинским и ванцаринским ограничењима, утицао је на уништавање домаће производње јер је увезена роба конкурентнија. Ионако исрпљена домаћа тражња, још више се исцрпљивала куповином јефтиније увезене робе. Повећава се незапосленост
Наведене мере економске политике, а посебно девизни курс као стабилизационо сидро, утицали су на раст банкарских каматних стопа на зајмове привреди и становништву. Једном речју, води се врло рестриктивна кредитно-монетарна политика.
Истовремено, на тржишту некретнина јавља се тражња у којој доминира велики број потенцијалних купаца станова због тога што већ дуго година током деведесетих није било изградње нових станова. Таква ситуација поскупљује цене станова. У недостатку сопствене штедње, многи су приморани да узму кредит за куповину стана. Јављају се динарски кредити који су индексирани у швајцарским францима које су банке нудиле по знатно нижим каматама од динарских кредита који су индесирани у еврима.
Швајцарски франак је био на историјском минимуму 2007. и 2008. године, у предвечерје светске економске, финансијске и хипотекарне кризе. Носиоци монетарне власти Републике Србије, прихватиле су евро као реперну валуту, односно евроизацију.
Поставља се питање због чега онда одобравају стамбене динарске кредите који су индексирани у швајцарским францима?
Због чега одобравају динарске кредите који су индексирани у швајцарским францима у условима кад знају да ће због “транзиционе шок терапије” још више грађана остаје без посла (тек предстоји преструктуирање јавног и државног сектора) и када реална куповна моћ становништва опада? Просто је ван сваке економске логике да надлижни нису знали (ако неко од надлежних и није знао, то га не ослобађа одговорности јер морао је да зна) све ово, а посебно да нису знали да швајцарски франак не може да остане на историјском минимуму када је већ озбиљно закуцала и почела светска економска криза.
Када су знали зашто су дозволили да банке одобравају такве кредите.
Зашто надлежнима није било у интересу да спрече стварање законодавне и институциналне инфраструктуре која не би дозволила зеленашко понашања банака?
Сада су сви домаћи актери уплетени у глобалистичку паукову мрежу међународних финансијских организација и институција, крупног мултинационалног и банковног капитала и геостратешких интереса великих сила. Свима је пред очима максимизација профита на интегралном и глобализованом тржишту свих фактора производње које поседује Република Србија. Банке у томе
имају највећу улогу. Банкарски и финансијски ситем једне земље је крвоток за целокупну привреду. Ко влада овим системима, влада и привредом.
Међутим, док једни максимизирају профит, највише банке, други максимизирају сиромаштво, највише грађани Републике Србије.
У насталој ситуацији Центар за заштиту корисника банкарских услуга – ЦХФ Србија, има мисионарску улогу организације за грађане који су се, не својом кривицом, нашли у безизлазном стању због узимања стамбених динарских кредит који су индексирани у швајцарским францима и да се нађе одговор на следеће питање:

Шта ћемо сад?

Знамо шта ћемо.

Svašta nešto

Bliži se kraju moj godišnji odmor.
Bar nisam žurila na posao, ali se ne mogu pohvaliti da sam se odmorila.
Nekako uvek loše isplaniram, ostavim puno obeveza da ih završavam na odmoru, pa se onda umorim od toga.
No, do mene je.
Još uvek najviše svoje enrgije i slobodnog vremena utrošim na aktivnosti u rešavanju problema stambenih kredita u CHF. Osnovano je novo udruženje,  samo od ljudi koji imaju kredit i žele da se problem reši, na sasvim novi način. Od samog početka udruženje radi potpuno javno, objavljuju se svi podaci, sve je transparentno, svaka uplata, svaka isplata, a naročito svaka akcija, često se sastajemo, najviše radi edukacije i zajedničkog planiranja aktivnosti..
Iako nam se u medijima u većini slučajeva plasiraju pogrešne informacije, istina i pravda su na našoj strani.
Da se zna, ne izbegavamo da vratimo svoje dugove.
No, mi sada dugujemo mnogo više nego što smo pozajmili, mnogo više nego što vrede stanovi koje smo kupili, a svi smo dali učešće, ja sam na primer, uzela kredit za 50% cene stana.
Plasira se da tražimo da država, odnosno poreski obveznici plate naše obaveze.
Neistina!
Država treba da interveniše da se banke odreknu nezakonite zarade proizašle iz velikog rasta valute CHF, do koje dolaze na prevaran način. Kad bih pisala o svemu čime se banke služe, ne samo u oblasti našeg problema, samo delić koji ja znam, trebalo bi da napišem mnogo dugih postova.
Ukoliko se problem ne reši na teret banaka, tek tada će se, prema ugovorima rešiti na teret države, za svakoga ko više nije u stanju da plaća trostruko uvećanu ratu i to tako što će kredite platiti Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita, kojoj je svako od nas platio premiju, a vinkulacija je u korist banke. Tada će plaćati poreski obveznici.
Doneti su i na snazi su katastrofalno loši zakoni. Ne sme, na primer, da bude tajna poslovanje bilo koje banke, jer je država garant uloga u banci, pa ako banka propadne, to pada na teret svih poreskih obveznika. Banke neće propasti zbog naših kredita, već zbog loših plasmana koje odobrava rukovodstvo – primer Agro banke.
Molim da širite informaciju o ovome, nekome to znači spas života.
Ipak, radila sam i nešto lepo – dekupaž. Mislim da će nastupiti jedan duži period da neću raditi ništa novo. Radiću neke druge stvari.
Koliko stižem, čitam blogove. Oprostite ako ne komentarišem, to je najčešće kad nemam šta da kažem, bar ne pametno.
Evo mojih novih radova.

IMG_20160815_201941.jpg plava

IMG_20160815_202031.jpg crvena

IMG_20160815_202100.jpg lala

IMG_20160815_202242.jpg kuca

IMG_20160815_202350.jpg podmetači

Mislim da je ovo dovoljno za večeras.
Hvala na čitanju.

Misao dana: 

Prvo su došli po komuniste,

a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.

Zatim su došli poJevre je,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po sindikalce,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.
Zatim su došli po katolike,
a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.
Zatim su došli po mene,
ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.
Martin Nimeler

Opet radovanje – moj stan skladište ili izložba?

Ne, nije naš stan mali, a ni preveliki, taman!
Jeste da u periferijskom naselju košta kao dva na Dorćolu, ali neću opet o tome…stambeni kredit, CHF, banke zelenaške, bla, bla, bla…
Radi se o tome da u stanu nema kutka za moje kreativne radove.
Tako, moja garderoba se gužva, jer su ispod kutije sa raznim nužnim i veoma važnim sitnicama.
Da bi uzeo knjigu sa police regala, prvo moraš skloniti neke boce, tegle, kutijice i ostale radove u koje sam utkala slobodno vreme, a i puno ljubavi.
Nije mi to dovoljno, pa sam i ćerki uzurpirala deo ormarića, tu su mi boje.
I sve tako slično, da ne dužim, uglavnom, gde se okreneš, naletećeš na neku zaboravljenu četkicu, sunđer za nanošenje boje, prazne tegle koje čekaju red za preuređivanje ili na gotove radove raznih sorti, od boca do slika od presovanog cveća.
Ne, ja to ne smem da slikam i pokažem ovde.
I, šta se dalje dešava, kad me onako uhvati kreativni zanos (brzo me prođe, ali što započnem, moram da završim)?
Zauzmem terasu ako nije previše vruće, uglavnom u prepodnevnim časovima. Onda trčkam od terase do kupatila da bih redovno prala pribor, iako imam posudu s vodom da spustim četku, na primer,ali ne preporučuje se da tako dugo stoji.
Ili trpezarijski sto!
E, to mi je posebno zadovoljstvo!
Kad dođe vreme obroku, sklanjam sa stola nered, gde stignem, na kafe stočić, na komodu, čak i na pod (sreća te je Lenon dobar i ništa ne dira), pa čim se ručak u tom haosu završi, žurim da nastavim sa radom.
U takvim uslovima započem više radova odjednom, kad je haos, neka je u fulu.
O, desi se da mi se malo i smuči, odjednom počenem da grešim, nesigurna mi ruka…tada sve ostavim i uzmem knjigu.
Moji već navikli, i ne pitaju kad će se stan vratiti u koliko – toliko normalno stanje. Muž, koji voli da na kraju lakira, daje svoj doprinossav je važan kad to radi ili kad može da vrati šarkice, usuđuje se da diskretno pita: „Treba li nešto da se lakira?“ To u stvari znači: „Kad završavaš sa ovim da ne gledam nered oko sebe!“
Jeste da on najviše gleda televiziju, koju ja ne trpim.
Ali, pošteno, veoma je pedantan, što mu baš i nije neka prednost: „Samo ja se u ovoj kući setim da obrišem prašinu sa televizora!“ Hmmm, pa samo ti ga i gledaš.
I tako, eto, više ne znam šta sam htela!
Završila se ova faza radova, kao da sam u najmanju ruku krečila stan, ako ne i rušila neki zid radi boljeg rasporeda.
Uglavnom, sad imam ovde čime da se pohvalim, jer se veoma radujem što su mi radovi dobri i što sam zadovoljna.
Radujem se, a sledećeg meseca ide sledeća tura, imam neko venčanje, a ništa od ovoga što sam radila ovih dana ne odgovara…eto nama novog kreativnog nereda.
Radujem se i što sutra putujem malo u zavičaj, na žalost kratko, ali biće slatko i lepo.
A da li bi da vidite neki rad?

 

IMG_20160815_201901.jpg bela

IMG_20160815_201917.jpg bela

IMG_20160815_202214.jpg siva

Ostajte zdravo! I čitamo se, malo sa telefona, mada ja tu stalno nešto zabrljam🙂

Spavate…. šta sanjate? O radosti?

Evo radosti,  i ja se modernizovala,  pa na telefonu kucam.

Kasni su sati,  spavate,  neka su vam lepi snovi.

Šta sanjate? Možda nije za javnost, razumem to.

Evo,  ja sanjam da prestane da me boli vilica, da se smiri gingiva, jer sam imala gadno vađenje zuba. Boli do granice izdržljivosti, a onda uzmem lek.  Smiri se par sati, pa opet. Počeo i želudac da me  boli,  a otkad sam izlečila čir i uništila onu, kako se zvaše bakteriju, zaboravila sam da ga imam, mislim želudac. Biće radosti kad bol prestane, sedam xana boli, neće više od još sedam.

Na odmoru sam, al’ budala od posla ne može pobeći. I šta me briga što je mladi u javnosti malo poznat funkcioner stranke koja nam servira da sve mora oo zakonu i da će prvi da odgovaraju, balavac koji je bio ljut: Znaš li ti ko sam ja?, nisam mu dala potvrdu, po naredbi,  jer je hteo branioca, sa kojim se nikad  nije pojavio, pa mi došlo obaveštenje policije da se mlada nada žalio na presudu, a ni odbranu dao nije, pa ni presude nema, ali će opšte naredbe biti. To mu znači jedan gratis konak – zna se gde.

Divne neke postove čitam ovde, kad stignem. Mnogo sam malo pisala zbog jedne neprijatnosti. U stvari, u početku sam pokušavala da budem jaka, da pišem i dalje, a onda sam čitajući komentare na postovima iz istog kruga, nešto gubila hrabrost i volju. Gde god uđem na blog,  tu je popularni, najmudriji bloger kome nisam dorasla,  popularnost tolika da može da  vređa svoje čitaoce,  a komentari na meni najdražim blogovima, sve neke mudrosti i duhovitosti – kako ja tako glupa mogu s tim da se nosim.

Sad sanjam da sam zaboravila kako sam bila izvređana zbog dobronamernog komentara, jer sam promašila poentu, komentar je dobio odgovor – javno da je blogeru – ki,  dosta sranja od iskopleksiranih domaćica.

Uh, šta bi? Ja u šoku,  žedna sam komentara, svaki poštujem i kad   mi se baš na svidi, mada bzv.  pišem, pobunim se biranim rečima,  sve Bečka škola,  komentar se velikodušno obriše da se ja ne bih osećala loše, na e -mail dođe poruka da je obrisano izvinjenja bez.   Je’s,  malo sutra,  da ne čitaju ostali kako se sa zahvalnošću prima komentar.

Od tada, iako sam želela da ostanem ista – nisam bila. Čitam, divim se, kliknem da mi se sviđa ali  komentarišem vrlo retko. Ne  bih da rizikujem,  bila sam verbalno uvređena, možda sledeći put dođe virtuelni paket – kako komentarisati na blogu,  da se autoru obavezno dopadne. Naravno da ne čitam više taj blog,  čitala sam zbog ličnog poznanstva. Ali,  ne znam ja u kom blogu se krije bloger koji je osetljiv na komentare.

Pa šta ako sam domaćica pa još i iskopleksirana! Merima me izvuče svojom idejom o radosti – hvala joj. Hvala svima koji nađete strpljenja i vremena da čitate  moje nesanice. I slobodno komentarišite, ne očekujem da smislite nešto toliko  moderno i savremeno da to niko ne razume i da mi se obavezno dopadne.

Mada ne izgleda tako dok se ne udubite, ovo je post o radosti. Radujem se jer sam oslobođena. Radujem se što sam to prebolela.

Sanjam da budem ponovo pozvana na blogersko druženje, nekako su pozivi u to vreme prestali.

Sanjam da završim neke radove i da sledeći post bude o tome.

Sanjam da me ujutru muž, kao i najčešće dočeka kafom, a ćerke da spreme ručak.

Želim vam dobro jutro!

 

 

 

 

 

Radovanje

Poslednji je čas da napišem post na poziv naše drage Merime.
O radosti.

255238_366498950086021_1919107374_n manja

Znamo svi da je radost najveća kad se sa nekim podeli.
Svoje radosti delim sa svojom porodicom.
Čast mi je i zadovoljstvo što mogu da ih podelim sa vama.
Zakasnila sam malo i čitajući sve tekstove koji su ovih dana pisani, shvatila sam da ni blizu nisam tako vešta u pisanju kao blogeri koje sam čitala, da su divno obrađene pojedinačne teme, tako da mislim da je od mene dovoljan jedan post. Onako, svega po malo.
Raduje me i veoma sam ponosna što je moja ćerka radila sedam meseci jedan veoma težak, mučan posao, posao na kome ljudi rade dva do tri meseca, pa odlaze. Posle toga, veoma brzo je našla novi poslić, u skladu sa situacijom u našoj zemlji, ona je sada  prodavačica u jednom butiku, uglavnom ariljskih krpica, a najviše za decu. Raduje me njena radost.
Raduje me što se stvari ozbiljno pokreću u rešavanju problema stambenih kredita u švajcarcima.
Ono što je najvažnije, to je da ljudi koji nemaju kredit shvate najbitnije – da niko ne izbegava da vrati svoj kredit, već da nećemo da zadovoljavamo prevelike apetite banaka, koje sada zarađuju na kursnoj razlici više nego što su i sanjale kad su nas na te kredite prevarno navlačile. Radujem se veri u rešenje, taj osećaj pobeđuje brigu, uostalom, brigom se ništa ne rešava, a ja ne želim da se osećam loše.

Radujem se što je moja mlađa ćerka sve bliže diplomi i kad je čujem da peva u svojoj sobi.
Kad pomenuh pevanje, negde u komšiluku imamo školovanog operskog pevača. Po nekad čujemo taj glas, raspevava ceo kraj i mi uživamo. Toliko je dobro i uvežbano da nikako ne možemo da dokučimo da li dolazi iz susedne zgrade ili sa druge strane ulice. Nije to ni važno, važno je da uživamo dok slušamo. Pre neko veče, iz stana ispod, čula se akustična gitara i grupa mladih koja je pevala domaći pop i rok iz osamdesetih – milina.

Posebna je radost i razigranost kad umorna dođem kući, Lenonov doček. Tada skačemo, valjamo se po podu, mazimo i pevamo. Ko nema psa jer misli da je velika obaveza, u pravu je, ali ti trenuci i sva ljubav koju nam pas daje su neprocenjivi. Razmislite o tome! Toliko ima divnih pasa koji bi stostruko uzvratili ljubavlju sreću da imaju dom.


Sada sam na godišnjem odmoru. Tako, nalazim radost u dokolici, čitanju i izradi radova u dekupaž tehnici. Dakle, odmor se veoma lepo može provesti i kod kuće J
Nekako se desilo – gde mene nađoše, da će uskoro na jednom portalu biti objavljen članak o mojim radovima od presovanog cveća, a za desetak dana biće snimana emisija o dekupažu za jednu malu televiziju. Nisam baš osoba koja voli da se eksponira u javnosti, ali me ovo ipak raduje. Čast mi je što su me izabrali, našli na FB, iako u poslednje vreme retko objavljujem radove i nisu prihvatili moj predlog da snimaju sa nekim drugim ko je bolji u ovoj tehnici od mene. Dok sam bila mlada imala sam više nastupa na televiziji, čak i udarnom dnevniku kao gost, ali, to je neka druga priča.

sladoled-toping-icon-1

Dok ovo kuckam, uživam u sladoledu koji je poslužila ćerka. Svakog jutra uživam u jutarnjoj kafi sa mužem i ćerkama, nekada smo svi na okupu, nekad nismo, ali smo jedni drugima u mislima.

Tako, dok su brige velike, ili ih velikim doživljavamo, radosti su retko velike, uglavnom su male i dragocene. Zato treba posebno uživati u tim trenucima, sakupljati ih u srcu, nizati svoju ogrlicu prijatnih trenutaka, pa je izvući na svetlost dana, svaki put kad nas opterete brige.
Ne, brige nećemo rešiti, ali će se smanjiti, duša će nam se razvedriti.

Trudite se da delite osmehe i ljubazne reči, i skrenite pogled sa neprijatnih stvari na sve lepo oko nas – baštu sa cvećem, zaljubljeni par, ili decu koja se igraju. Uživajte u dečjoj graji i mirisu kafe. Radujte se!
A ja ću da odaberem neki lep, romantičan film🙂