Naš Lenon

Jedno malo, slatko pseće biće ulepšava nam svaki dan.

Mi nismo želeli pedigre ni rodoslov, niti smo želeli psa iz pomodarstva, da ga samo šetamo, i to kada se nama dopada.
Mi smo želeli sa ga volimo i da on nas voli.

Zato smo udomili psa koji je od dobrih ljudi koji se time volontrski bave, spašen sa ulice.

Kad ga je mlada žena koja ima svoja četiri psa dovela kod nas, bio je star, po proceni veterinara, oko dve godine.Kod nas je oko dvadeset meseci.

Prvih dana bio je malo zbunjen novom sredinom, novim ljudima oko sebe, ali se veoma brzo prilagodio.

Mi nismo uložili mnogo truda na njegovu dresuru, ne samo zato što je u tom uzrastu to mnogo teže i što o tome nismo ništa znali. To je zato što je on bio dovoljno dobro vaspitan, da nije bilo potrebe da nešto menjamo. Učiti ga da pruži desnu šapu kad mu kažemo „Zdravo!“, ili neke slične veštine, za nas nije bilo od važnosti.
Mnogo je važnije da bude dobro negovan, redovno kontrolisan kod veterinara i vakcinisan. Naravno, izuzetno je važno da bude zaštićen od spoljnih i unutrašnjih parazita.

Druge stvari su nebitne.Dobro, priznajem, ima jedna sitnica koja više smeta komšijama u zgradi nego nama, a to je maleni pas Aja, od naših komšija vrata do vrata. Komšije su nekoliko meseci bile odsutne, pa je Lenon bio jedini pas na spratu. Kad su vratili, on je Aju doživeo kao uljeza, i sada se njih dvojica po nekad „svađaju“, laju jedan na drugoga, onaj koji prvi oseti da je ovaj drugi u hodniku i čeka lift, počinje prvi da laje, pa se malo izlaju, to traje desetak sekundi, a onda se smire. Kao da je prava osoba, često mu kažem: „Pa, dobro, Lenone, mi se sa komšijama ne svađamo, zašto se ti sa Ajom svađaš?“ Gleda me pametnim očima, kao da razume šta ga pitam, i čini mi se da bi progovorio: „To su naša pseća posla i to je jače od mene!“ 😀

Njegova radost, kad oseti da je vreme da se izvede u šetnju ili kad neko od nas dođe kući neprocenjive su. Tada veselo laje, ali ne glasno, valja se po podu, skače na nas. On tačno oseća ko će ga voditi napolje, pa tu osobu prati u stopu, kako to zna i mi se pitamo, jer ga svi izvodimo, kako kad, zavisno od obaveza. Kad neko pozvoni na vrata, tada je on pravi pas čuvar, laje sve dok ta osoba ne uđe u stan, tada je za njega to znak da je prijatelj, pa se njegovo ponašanje menja, odmah počinje da svojim umiljavanjem osvaja novog prijatelja.

On i te kako ume da tuguje kad neko od nas nije kod kuće, posebno, kako se u narodu kaže „glava kuće“. Njih dvojica mužjaka se posebno obožavaju.

Jednom prilikom, bili smo muž i ja na parkingu tržnog centra i čekali ćerku da nešto kupi. Približavao nam se mladi bračni par sa bebom u kolicima, dečakom starim oko godinu dana. Dečak je plakao, odzvanjalo je sve. Išli su prema nama i kad su prišli ja sam malom dečaku  rekla da vidi kucu. Lenon mu je prišao malo bliže, ali dovoljno daleko da se dete ne uplaši. Mali je počeo da maše ručicama i da se smeje, Nestalo je suza, zaboravio je zašto je plakao, oduševio ga je pas. Njegovi roditelji su bili zapanjeni trenutnom promenom. Zadržali su se s nama sve dok se ćerka nije vratila. Rekli su da će razmisliti da i sami nabave psa.

Par puta smo muž i ja putovali kod moje mame na dva dana. Tada se on lepo druži sa našim ćerkama, ali dok su one zauzete nekim drugim aktivnostima, omiljeno mu je mesto kod ulaznih vrata, leži tu i čeka nas. Tako je jednom, očekući da ćemo doći raspremio krevet za nas.

Nadam se da vam se moja jednostavna priča dopala.

 

7 thoughts on “Naš Lenon

  1. Hehe, zanimljiv mališa.Tačno mogu da ga zamislim kako Vas gleda dok mu pričate o Anji. Topla i lepa priča o jednom članu porodice. Sviđa mi se! 🙂

  2. E, baš mi je prijala ova tvoja priča, tačno sam mozak odmorila od nekih gluposti današnjih 🙂 Hvala :*

    • Baš mi je drago što je tako. Nadam se i da te je filmić nasmejao. Mi ga često ponovo gledamo i smejemo se svaki put, mada je mališa i inače smešan, on nam je radost u kući.
      Što se tiče svakodnevnih gluposti, svi imamo puno briga, ali treba od njih bežati, ne živeti stalno sa njima.

  3. Čas sam Nena58, čas Nena3110, ali to sam ja ista osoba. Valjda ću naći način da ovo popravim.

  4. Jako je sladak. Uživanje je sa njima i činjenica, da nam se niko tako ne obraduje, kao psi.
    Moj Hambo nije tako vredan oko kreveta. On čeka da ja namestim, pa se onda zavuče ispod jorgana i neće da se pomeri ni milimetar. Onda nastaje pravi rat. Jedanput sam fasovala zub po ruci, braneći „svoju“ teritoriju. Onda sam ga umirila i pohvalila. Jedino je tako odustao.
    Drugi napad na moje mesto u krevetu se završio loše po njega. Uspela sam da ga zgrabim za gušu, i pridavim, sve dok nije prestao da reži kao podivljala životinja. Za kaznu se nije smeo penjati gore, Uzdisao je i patio, ali je razumeo.
    Doskočila sam mu, da se ne nerviram, tek kada se kompletno spremim za spavanje, onda razmeštam krevet za leganje. Za to vreme, on već dremka, pored mene, na svom frotiru. Ludfak jedan, obožavani! 😀
    PS: Oni uvek pokušavaju da vladaju gazdom, pa im se treba suprotstaviti i staviti im do znanja KO JE GAZDA U KUĆI!

Затворено за коментаре.