Žena i majka

Rodila se u planinskom selu, daleke godine, pre onog Drugog svetskog rata. Najbliži grad je bio udaljen petnaest kilometara hoda, nije ga ni videla dok se nije udala. U malenoj brvnarici, na najstmijem komadu zemlje, jer se bolja zemlja obrađivala, živela je sa roditeljima i petoricom braće. Za devojku, „tuđu kuću“, lepo je bilo što je imala njih petoricu, jer su je, kao jedinu sestru, mnogo voleli i bili su veoma nežni prema njoj.

Roditelji su samo u sinove gledali. Ona je kao drugorođeno dete, čim je malo stasala za rad, počela da radi, prvo lakše, a posle i teže poslove. Učili su je ručnom radu, devojka sa sela mora znati da uradi sve što je bilo potrebno za svakog u kući, jer se ništa kupovalo nije. Predenje vune, pletenje čarapa, džempera i prsluka, gajenje konoplje, močenje u vodi, pa prečišćavanje, a zatim mlaćenje da bi se dobila vlakna, od kojih je tkala platno za odeću i posteljinu. Tkali su se i ćilimi i takozvane sadžade. Vrlo brzo se ona, mlada devojka, pročula u selu i u okolnim selima kao najvrednija i najveštija u ručnim radovima.

?????????????
Na samom kraju rata, porodicu je zadesila tragedija. Najstariji brat je poginuo, na samom kraju rata. Patila je, bolovala, a utehu je nalazila samo u smišljanju i utkivanju šara.

?????????????

U nju se zagledao momak iz istog sela. Nije se tada devojka ni pitala, niti se o ljubavi govorilo. Vrlo brzo je bila udata.
Porodična zadruga, sa tri devera, ona prva snaja, težak joj je teret na pleća pao. Voda se donosila sa izvora, na „obramači“, na ramenu dve kofe limene. Voda je bila dragocenost. Taj, a i mnoge druge poslove, primila je na nejaka pleća, uz strogu i prgavu svekrvu, kojoj ništa dobro urađeno nije bilo.
Smerna i blaga, dobre naravi, sve je ćutke podnosila, jer je tako od Boga dato, takav je red i običaj. Žensko uvek mora nekoga da sluša, a muška glava se poštovala i uvažavala, čak i dok je pelenama.
Prvo dete, ćerku, rodila je na klupi u podrumu. U kući su bili nadničari, zaseli posle rada i skromne večere. Posle dve godine rodila je još jednu ćerku, a zatim sina. Deca su rasla, išla u školu, a posle škole pomagali, čuvali ovce, a učili su tek uveče uz lojanicu.

Braća su otišla u veliki grad, retko ih je viđala.
Kad su ćerke počele da se devojče, primetila je da malo neobično hodaju, sve sporije, da lako, na onoj neravnoj zemlji, gde je sve bilo ili uzbrdo ili nizbrdo, padnu, a teško ustaju. Lekari su zabrinuto vrteli glavom, i do Beograda su stigli, ali od teške bolesti leka nije bilo. Bolest je napredovala, polako, polako, ali podmuklo.
Velika ljubav i sloga, pružala je utehu, ali velika ljubav nosi i veliki bol.
Sin je bio izuzetno dobar učenik. Srećom, retkost za to vreme, da jedini sin ne bude sputan ostankom u siromašnom i zabačenom selu, složili su se da ga daju na dalje školovanje, prvo u mali grad, onaj u koji je retko odlazila, a zatim u Beograd. Bio je skroman, ništa nije tražio, malo su i imali, izdržavao se sam na studijama.

Dok je sin bio gimnazijalac, jednom prilikom išla je sa mužem na dalek put pešice, u putu ih je uhvatila jaka kiša, osušiti se nije imalo gde, planina hladna, odeća mokra. Da li je samo to bio uzrok, ili i prethodni težak i naporan život, njeni vešti prsti počeli su da se krive, bolovi u zglobovima su bili sve jači. Umela je da trpi bol, nikada se nije žalila. Tuga je bila velika, jer više nije mogla pomoći u radovima, niti svojim ćerkama. Bolesti, iako potpuno različite, imale su slične posledice, otežano kretanje, otežan bilo koji rad.
Mirila se sa sudbinom, sve je volja Božja. Mora se nositi teret koji nam se na pleća stavlja. Na jednoj strani dobijaš, u kuću je dovedena voda, pa struja, život je mogao biti lakši, ali na drugoj strani ti se oduzme, zdravlje gubiš, ali od kukanja nema koristi. Život je kao brda u kojima je živela, na jednoj strani uzbrdo, na drugoj nizbrdo, pa se ide i gore i dole, ne znaš da si retko gore, a sve više dole. Još je uspevala da radi poslove u kući, uz napor, trpljenje bola, sporo, ali uspevala je, ali nije više mogla izlaziti napolje, na tu neravnu strmu zemlju.

Panorama2

Ipak, i radosti je bilo, sin je završio fakultet, zaposlio se, išao u vojsku, tada vojska beše roditeljima ponos,  kupio auto.  Sada je mogla autom lakše da ode kod lekara, kod ćerki, a i ćerke da joj dođu.
Bilo je radosti i kada se sin oženio, kada su se rodile unuke. Pamtila je ona kako je njena svekrva bila uvek ljuta, pa je sve radila suprotno. Razumela je tu mladu ženu koja joj je rodila unuke, ženu koja joj je dolazila svakog vikenda, spremala kuću, kuvala, donosila umešeno, pomagala i ćerkama, svojim zaovama koliko je mogla, a nije joj bilo teško ni da u livadu na plaštenje ili u povrtnjak ode. Govorila joj je: „Ako možeš…“, govorila joj je: „Nemoj ti, ja ću to sama polako.“, govorila joj je: „Sedi malo, ti mora da si stalno umorna.“
A snaja je njoj, kad je uočila, da ona i tako bolesna, ustaje svaki put kad joj sin u kuću uđe, a izlazio je ulazio više puta u toku dana, govorila: „Zašto ustaješ, pa šta ako je muška glava, ti si ga rodila i odgajila!“ Snaja je bila iz malo savremenijeg kraja, pa nije razumela koliko se muška glava poštovala, pa kada je i sin govorio: „Mama, nemoj da ustaješ:“, ona je ipak ustajala, sve dok bolest nije toliko ukočila njene zglobove, da nije ni mogla, iako je htela, da ustane.
Radost su joj bile unukice, igrale su se sa drugom decom, ali su uvek imale vremena da dođu i sede pored nje, da razgovaraju, ona im je pričala priče kojih nije bilo u knjigama, priče o tome kako se živelo kad u kući nije bilo ni struje ni vode, priče o detinjstvu njihovog tate i teta, a one su slušale i zapitkivale. Velika radost su joj bili ti razgovori.
Ćerke više nisu mogle živeti same, bile su vezane za invalidska kolica, pa su morale otići daleko u ustanovu za osobe sličnih sudbina, gde su imale pomoć i negu. Znala je da ih više nikada neće videti, ali je i taj udarac sudbine podnela tiho i bol nosila u sebi, nikom ga ne kazujući. Sedela je satima na istoj stolici pored prozora gledala u voćnjake, u baštu sa povrćem, sinovčev pčelinjak, gledala ljude koji rade i prolaze putem za svojim poslom, a vrlo retko, neko bi prošao pored kuće, pa je mogla malo da popriča. Taj prozor je bio sav njen svet, i jedino što ju je od njega odvajalo, bili su sin i snaja i unuke, koji su radovno, vikendima dolazili.

pčele

Jedne večeri, spremila se za spavanje, bolno namestila svoje krhko telo, sputila glavu na jastuk i izdahnula poslednji udah. Tiho i neprimetno, kao što je živela. Ispunila joj se želja, želela je da ode u večnost, jer bol nije mogla više da trpi, a tu želju je samo snaji poverila.

Sada je ona u nekoj boljoj dimenziji, gde je ništa ne boli i ništa joj ne nedostaje. Posmatra iz te dimenzije svoje unuke, koje su devojke, pametne i lepe. Dočekala je da se tu ponovo sastane sa mužem i starijom ćerkom. Čuva svoje najdraže kojima još nije došlo vreme i neće još dugo doći, sa njima je duhom i svojom ljubavlju.
Ovaj buket je sa njenih livada, njoj ubran.

BUKET

Misao dana:

U školi patnje najbolje nauciš mudrosti.
(Eshil)

12 thoughts on “Žena i majka

  1. Nadahnuto, emotivno, nenametljivo i sjajno napisano. Moja Snežana, teško je bolje i intenzivnije ilustrovati poslovicu – kad se žensko rodi, samo se metla raduje. Da li je to usud ili okamenjeno običajno pravo, nema značaja. Ishod je isti.

    • Tako beše u ona vremena, sada se to po menja, ali ipak, zavisi od kraja do kraja, i od ljudi.
      priča je napisana bez posebnih književnih pretenzija, sličnih ima puno, ali sam osećala želju da napišem, jer priča je potpuno istinita, a fotografije sam ja snimila, autentične su.

  2. Prica me je bas raznezila. Ja sam rodjena u modernom dobu, gde koliko toliko ima ravnopravnosti medju polovima. Ali, uvek me zaboli kada cujem ovakve price, jer znam da i danas postoje krajevi gde je situacija nepromenjena 😦

    • Ovakvih priča je puno, kako u životu, tako i blogerskom svetu, po tome nisam originalna, ali sam imala želju i potrebu da je napišem.

  3. Neno, ovo je predivna priča. Iako oslikava težinu jednog života, još više veliča ljubav koja se kroz sve protkala, a to je neprocenjivo. Nastavi da pišeš 🙂

  4. Sa uzivanjem sam juce procitala tvoju pricu. Da, teska je. Jeste, ni prva ni poslednja koja coveka takne u dusu (ako je ima – odavno to „imanje duse“ dodje kao luksuz koji neki od nas ne zele/ne mogu sebi da priuste). Koliko god da je junakinji zivot bio tezak, a ocigledno jeste, rekla bih da ga je prozivela najbolje moguce u datim okolnostima. I ostala je pozitivna do kraja (bar tako izgleda). Vecina nas (pretpostavljam) zivi drugacije, tzv moderno, ali bi se moglo postaviti pitanje: sta je dobijeno, a sta izgubljeno tokom te modernzacije ? Odlican je jedan od komentara iznad gde se pominje izreka: „Kad se zensko rodi samo se metla raduje.“ Verovatno je izreka pisana u nekim drugacijim vremenima, no da li je potpuno zastarela ?

  5. Predivna priča, emotivna i nadasve iskrena. Vjerujem da podsjeti većinu nas na naše majke i bake. Mene definitivno jeste. Žrtva žena na Balkanu je nešto što je mene uvijek fasciniralo.
    Ali Vaša priča odiše toplim osjećanjima. I hvala vam na njoj.

  6. Žrtve u porodici užoj i široj. Žrtve pod znacima navodima. Na to sam i mislila. Imala sam baku za koju svi moji rođaci kažu „Svima nam je majka bila“. Stara Crnogorka…znate o čemu pričam. I tako me podsjetilo na nju sve ovo.

Затворено за коментаре.