Mudrost se ne uči, mudrost se rađa

Nisam sigurna da je naslov odgovarajući, niti da sam u pravu. No, kad je u pitanju moja baka po majci, Zlata, to je suva istina.
Svi mi, unučići, nas šestoro, zvali smo je Nana. Praunuke, moje ćerke, koje je jedino dočekala, naučila je da je zovu Baka-Nana.
Svi smo odrastali kod nje i dede, naročito moj brat i ja. Mnogo smo voleli da provodimo vreme u Rakovi, pitomom, brežuljkastom selu kod Čačka. Kad smo krenuli u školu, radovali smo se nedelji, tada se išlo u školu i subotom, jer smo mogli da idemo u Rakovu. Tada je put bio loš, auto nismo imali da njime, kao danas, stignemo oko brda LJubića za deset minuta, već smo išli pešice, preko brda.

Sve raspuste provodili smo tamo. Bilo je još dece koja su, kao i mi dolazila iz gradova, pa smo se igrali i kupali u „našem viru“ na maloj reci Čemernici. Taj vir, tada nam je bio dubok do grudi, pa kako smo rasli do struka, a sada je do kolena 😀

preuzeto sa neta

Uopšte, sve u detinjstvu je bilo veliko, posle se smanjivalo. Omiljeno okupljalište preko leta bio je baš veliki beli dud. Jeli smo dudinje, pentrali se na njega, skrivali se igrajući žmurke. Meni je pored dudinja, omiljeno voće bila kruška lubeničarka. Mala, sočna, a unutra roze boja, otud i ime. Preko zime smo se sankali do iznemoglosti. Kad smo malo poodrasli, počeli smo da pomažemo u poljskim radovima, plaštenje, čuvanje stoke. Koliko sam samo knjiga pročitala čuvajući krave!
Deda je imao konja za vuču i radove. Volela sam tog konja, hranila ga i pojila, naučila sam da kočijašim.
Moja dobra Nana, imala je najbolji sir i kajmak na svetu. Kad umesi lepinje, pa u onako vruće stavi kajmak i paradajz, nije bilo ničeg slađeg.
Nije imala mnogo vremena da nam priča priče, jer je život na selu težak, puno se radilo, ali je uvek imala mudre savete. Zajedno smo spremale ručak za radnike na njivi i nosili ga, pa se na njivi ručalo u nekoj hladovini, na stolnjaku prostrtom na travi.

Učila nas je pesme. Od nje smo naučili pesmu Osvetnici što je za nas decu bio pravi podvig, s obzirom na to da je pesma duga. Ona je pesmu naučila iz nekog crkvenog lista, pred drugi svetski rat, ja sam je, kao najstarija unuka, naučila kad sam pošla u školu, daleke ’65. Ako sada pitate Google, naći ćete da je pesma narodna, zabeležena po kazivanju jednog čoveka iz okoline Kragujevca, 1976. godine. Važno je da je sačuvana od zaborava, a po Naninom kazivanju i mi smo učili, po mom kazivanju i moje ćerke. Nana je i sama u svojoj glavi sastavljala pesme i te nam pesme govorila. Volela je da čita. U to vreme nije imala mnogo knjiga, tek po neku, zaostalu iz vremena kad su moja mama, ujak i tetka išli u školu, ali je zato ujak iz Beograda donosio pročitane „Politike“ i Nana je čitala. Kasnije, u starosti, čitala je knjige i to vrlo ozbiljne, pročitala je sva dela Dostojevskog.

Po nekad bi, tihim i snebivajućim glasom, uz malo žala govorila: „Ja bih danas bila kao Desanka Maksimović, samo da su me školovali“. Rođena je 1913, a tada nije bilo ni govora da se ženska deca daju u školu. Sama je naučila da čita i piše.
Tokom Drugog svetskog rata, deda je odveden u zarobljeništvo u Nemačku, pa je Nana sama održavala skromno domaćinstvo i čuvala moju mamu i ujaka. I njima je pevala pesmice, koje su se rađale u njenoj glavi i nisu nigde bile zapisane. Žive u našem sećanju.
Nana je isijavala mudrost, kao zlato koje isijava svoj sjaj, tako da joj je ime odgovaralo. Nikada se nije sastajala sa ženama u selu radi ogovaranja i seoskih priča, ali je uvek bila tu da sasluša, razume i posavetuje, pomogne. Zbog toga su je svi voleli, naročito snaje od braće i njihova deca.
NJenu mudrost, taktičnost i razmevanje svega što je ljudsko, nasledila je moja tetka, rođena deset godina pre mene, po dedinom povratku iz zarobljeništva. Sada nam je tetka svima uzor smirenosti i pomirenosti sa svim onim što život donosi.

?????????????

Moja fotografija, levo je kuća (pored je neki beli auto) u kojoj se i danas okupljamo.

Po nekad se pitam šta Nana vidi odozgo i šta bi rekla da sada može razgovarati sa mnom. Znam da bi na neka moja dostignuća bila ponosna, ali znam i da bih za mnogo stvari bila najdobronamernije kritikovana.
Ovo je pesma koju je Nana meni napisala pred moju „veliku“ maturu.

?????????????

Uh, bilo je i boljih fotografija 🙂

ŽELJE NENI OD NANE

Vreme se kotura,

kotura, kotura,

dođe i tebi  Neno

velika matura.

Sećaš li se Neno

kad si bila mala

i kad te je tvoja

Nana čuvala.

A sada su Neno

Velika porasla,

da nam budeš dobra,

lijepa i krasna.

Ja te molim Neno

i Bato i ti

nemojte Nanu

zaboraviti.

Ako umrem prije dede

dođi dedi svom,

al, posjeti  Neno,

ti i Nanin grob.

Na Naninom grobu

ti položi cveće,

niko za to tebi

zameriti neće.

Kada rešiš da se udaš,

roditelje tvoje pitaj

a i ove želje,

Nanine pročitaj.
Neno pazi, nemoj niko

da ti se udvara

nemoj niko u životu

Neno da te vara.

I na kraju sve ti ovo

želi tvoja nana

u životu da imadeš

uspeh svakog dana.

Marković Zlata,

76 septembar

I tako, u maju smo obeležili dvadeset godina od kada je Nana sa anđelima, pridružila se dedi, koji je ipak otišao pre nje. Svi smo se okupili u njihovoj kući, koju sada ujak koristi i održava preko leta, gaji neke moderne sorte voća i povrća. Dud je posečen, lubeničarki nema. No, svi smo uvek dobrodošli.
Ta kuća je puna uspomena, šapuću Nanin i dedin duh, i kao da govore da su zadovoljni svojim životom i svojim potomcima, nas četrnaest i petnaeti potomak, još jedna praunuka, na putu 😀

Misao dana :

Svako moze da bude veliki čovek. Zato što svako može da bude korisan.
Ne morate da imate diplomu da biste bili od koristi.
Da biste bili korisni, nije neophodno da se pravilno izražavate.
Jedino je potrebno da imate dobro srce i dušu punu ljubavi.
-Martin Luter King-

4 thoughts on “Mudrost se ne uči, mudrost se rađa

  1. Повратни пинг: PWzF3bRwuSh70SEz | Nena i svet oko Nene

Затворено за коментаре.