Hoću da pišem – pismeno

Ni sama ne znam zašto se uporno držim ovog bloga, kad za pisanje nisam nimalo talentovana (one petice na pismenim iz srpskog se ne računaju), a rukotvorina je zbog besparice sve manje. Moj stariji blog je potpuno zanemaren, posvećen je isključivo kreativnim radovima, a njih nije bilo odavno.
Mislim da su glavni razlog ljudi – dragi ljudi koje sam virtuelno, a neke i lično, upoznala.
Volim da čitam koliko mi vreme dozvoli; čitajući postove na blogovima obogaćujem svoje znanje i punim svoju dušu, a neretko nalazim utehu i ohrabrenje. Često ne umem da napišem dobar komentar, pa ih mnogo i ne pišem. Posebno sam postala oprezna u pisanju komentara nakon jedne neprijatnosti koju se trudim da ignorišem, ali ne mogu da zaboravim.

casovi-clipart

Negoslava je na FB grupi Blogeri predložila da pišemo o pismenosti na blogovima.
Razmišljala sam dugo o ovoj temi. Želim da učestvujem, ali da ne pametujem; želim da budem originalna, ali ovih dana sam previše umorna i zabrinuta, naišao tako neki period raspada… Nisam naročito originalna – moje najjače oružje je otvorenost i iskrenost. Uprkos tome, ili baš zbog toga, hoću da pišem, prvenstveno kako bih sebe malo podigla iz lošeg raspoloženja, da zabeležim sebi jedan pozitivan poen – eto, uradih i to, a i da ispoštujem svoje prijatelje iz blogerskog sveta. Ovo nije trka i nije važno biti prvi ni najbolji. Važno je biti dovoljno dobar i stići na cilj.
Prilikom obrade ove teme vodilja su mi bila pitanja koja je postavila Negoslava.

Trudim se, i to prilično, da mi tekstovi na blogu budu bez gramatičkih i pravopisnih grešaka. To nije slučaj samo na blogu – trudim se u svemu što pišem, a u svom poslu dosta „pišem“. Trudim se jer mislim da se ništa ne podrazumeva i da se pismenost, kao i lepota ili glupost, ne da sakriti, isto kao i nepismenost. Nije mi prihvatljiv stav da je neko gordo iznad toga, jer zaboga, ima neku diplomu ili titulu, pa ako i piše redovno malo slovo posle tačke, bez razmaka, šta mari, pa svi znaju da je to obična greška u kucanju. Da li je? Smatram da sam prilično pismena, mada uvek radim na tome da budem bolja. To je proces koji uvek traje, kao što je i jezik živ, pa se neka pravila menjaju i drugačija su u odnosu na ono vreme kad sam išla u osnovnu školu. Ima grešaka u mom pisanju, ali bar ne moram da konsultujem gramatiku i pravopis za svaku reč ispred koje stoji „ne“ ili za svako veliko slovo.
Naravno da pravim greške i to mi ne smeta u smislu da se zbog toga zastidim ili očajavam. Naprotiv, to mi je samo pouka da naučim kako se pravilno piše, da upamtim kako ne bih sledeći put napravila istu grešku. Greške drugih blogera mi uglavnom ne smetaju. Primetim ih, ali ipak mi je važniji sadržaj. Ponekad i ne primetim grešku, jer je sadržaj izuzetno zanimljiv.
Volela bih da mi drugi ukažu na greške.  Ipak, način na koji se to čini izuzetno mi je bitan.
Ako je to učinjeno sa potcenjivanjem, javno i napadno, mislim da bi svako shvatio da je zlonamerno, pa bi se ljutio. Nisam ni ja izuzetak. Međutim, ako je učinjeno diskretno, u ličnoj prepisci ili javno, ali na blag i ljubazan način, ne bi mi smetalo. Tada bih bila zaista zahvalna, naučila bih nešto, a naučili bi nešto i moji čitaoci (čijim se brojem, doduše, ne mogu baš pohvaliti :)).
Što se tiče saveta mlađim blogerima, ja se držim principa: savet se daje samo onda kad ga neko zatraži ili kad je pitanje života ili smrti. Ne bih „čačkala mečku“ da me neko izgrdi zbog dobrih namera, jer nije moj problem ako su ljudi sujetni i više volim da izbegnem takve neprijatnosti. Ako želi, ako mu je stalo, naučiće i sam. To ne znači da ja ne bih sa zahvalnošću prihvatila dobronameran savet i upozorenje da sam pogrešila u nečemu, bilo da se radi o pismenosti ili ponašanju na blogu i u grupi.

U mom poslu pismenost je jako važna. Važna je i preciznost u izražavanju. Zato mi mnogo češće zasmeta kad vidim kod svojih kolega nedovoljnu pismenost, nego kad to uočim kod drugih ljudi. Ono što odštampa po našem diktatu treba da bude primer poznavanja jezika i pismenosti.

Nadam se da nisam promašila temu i da sam je pristojno (dobar tri) obradila.
Do sledećeg posta i dalje se družimo u velikoj internet zajednici.

Misao dana: Malo znanja ljudima daje oholost, a mnogo skromnost
Leonardo da Vinci

 

18 thoughts on “Hoću da pišem – pismeno

  1. „… savet se daje samo onda kad ga neko zatraži …“ Odlično! Trebalo bi to učiti u školi i ponavljati, ne samo svake godine, nego i u svakom polugodištu.

    Nisam siguran da li je rekao Mark Tven: „Saveti su kao poljupci – ne koštaju ništa a prijatno je davati ih.“ 🙂

    • Propustila sam da napišem da rado dajem savete iz oblasti u kojima sam stručna, ali samo kad me pitaju. 🙂

  2. Teba uvek insistirati na pismenosti. Uvek se iznerviram kada naiđem na pravopisne greške, a pogotovo kada mi promaknu u mojim tekstovima.

    • Zbog tuđih se ne treba nervirati, a za svoje: pa na greškama se učimo, ako neka i promakne jednom, kad bude uočena, neće se više ponavljati.
      Zato mislim da je zlatna ona: čovek se uči dok je živ.

  3. E sad, u tvom slučaju postoji i jedna velika prednost i jedna velika… otežavajuća okolnost.
    Prednost je u kraju iz kojeg potičeš, gde se lepo i pravilno govori pa ti je lakše nego, recimo, nama s juga- što bliže Nišu, sve lošije pišu ;). To nas ne abolira od potrebe da naučimo, ali eto…
    A drugo- u profesiji si koja ljudima često iskvari i pisnaj i govor, nekako im ostanu suvoparni, često i opterećeni nekim, običnim smrtnicima neprihvatljivim kovanicama, izrazima i formulacijama. E ti si se od toga sačuvala i niko ne bi mogao da primeti čime se baviš.
    Ono što sam posebno uočila u tekstu kji je svakako ceo od koristi, jeste- Što se tiče saveta mlađim blogerima, ja se držim principa: savet se daje samo onda kad ga neko zatraži ili kad je pitanje života ili smrti. Ne bih „čačkala mečku“ da me neko izgrdi zbog dobrih namera, jer nije moj problem ako su ljudi sujetni i više volim da izbegnem takve neprijatnosti. Ako želi, ako mu je stalo, naučiće i sam.
    Da mi je to neko rekao… na vreme, zaštitila bih se od mnogih neprijatnosti zbog toga što sam mislila da ljudi prihvate dobronameran savet kada im se ukaže ne samo na grešku nego i mogućnost da to što rade bude bolje. Doživela sam skoro da mi čovek zameri kako preterujem u zahtevima… a samo sam mu, ne kao admin, nego kao drug bloger, savetovala da ugradi dugmenca za šerovanje, da pri šerovanju teksta napiše nekoliko rečenica uvoda kako bi privukao ažnju čitalaca, da osim četiri suvoparne rečenice napiše post oko 800 reči, koliko savetuje teorija blog pisanja. E, od tada delim savete samo kad neko pita 🙂

    • Hvala na opširnom komentaru.
      Što se slovnih grešaka tiče, svakom se desi, posebno kad se žuri. Kako ti mnogo toga radiš, verujem da si stalno u žurbi. Zato u tekstovima na blogovima nemaš slovnih grešaka, normalno je da se tada više pazi.

  4. I molim te da ispraviš moje slovne greške…nema smisla da ih je ovoliko ispod teksta o pismenosti. Izvinjavam se.

  5. Gđo.Snežana,odličan tekst.Meni se pravopisne greške događaju.Neke uočim,pa ispravim.Neke previdim.Trudim se da ih ispravim,znam da nije baš jednostavno čitati nečije gramatičke ili pravopisne greške.Lijepo je što ste pisali o ovoj temi.Meni ne smeta kad mi neko ukaže na grešku.
    Bolje je da znam,da mogu ispraviti,ako negdje nisam primjetila ili mi se potkrala, greška!?
    Veliki pozdrav!

  6. Joj, ja mislim da svi grešimo, pogotovo kad nas ponesu osećanja, pa letimo kao sumanuti po tastaturi, u nastojanju da nam ne pobegne misao, nit ili slika. Treba biti pismen, ali je važnije biti dobar čovek. Suština je važna.

    • Naravno, potpuno si u pravu. Važna je suština, a to biti čovek, to je najvažnije.
      Oni koji su u školi naučili, ne greše u pravopisu ni kad su u žurbi, bez razmišljanja se kuca pravilno. Naravno, tu ne mislim na omaške u kucanju, progutano ili pogrešeno slovo.

  7. Lepo što si pisala o pismenosti. Nije bitno ako se napravi po koja slovna greška, ali pisanje velikih i malih slova, to je meni jako bitno.
    Jedna moja rodjaka, kada piše e mail, meni, npr, piše sve malim slovima a studira srpski jezik.
    Kada sam je pitala zašto tako piše, odgovorila mi je da nema vremena da misli još i o tome.
    Hmmmm, nemam reči.
    Puno pozdrava! 🙂

    • To sam pomenula u tekstu, misle da su to prevazišli, da se podrazumeva da znaju da pišu pravilno, pa mogu i da greše, to je deo imidža, oni su iznad toga.
      Ne treba zamerati. Nadam se da će dobro paziti kad radi seminarske radove i kad bude aplicirala za posao. Kad se stekne loša navika, teško se ispravlja, pa čak i kad zna kako je pravilo, po navici se može potkrasti neka greška.

  8. Svakom se dogodi greška kao i jezička nedoumica i gramatički i pravopisno ali ono što mene zabrinjava su skraćenice i prevelika upotreba engleskog pomešanog sa srpskim. Ja prva upotrebljavam engleski, što u naslovima što u haštagovima, bavim prodajom pa moram da ispratim trend ali mi nikad neće biti jasno zašto radije pišemo handmade umesto ručni rad, zašto outfit umesto odevna kombinacija, zašto nznm, nmgu, omg, pored tako lepog i bogatog jezika koji imamo.

Затворено за коментаре.