Alo, kako si?

Oprosti, draga prijateljice, što te retko zovem.
Kad ti čujem glas, meni zastane šljiva u grlu i jedva se savladam da ti to ne primetiš.
Ti započinješ rečenicu, ja je dovršavam.

Razumemo se kao da smo rasle zajedno :). Poznajemo se i negujemo prijateljstvo, evo skoro pedeset godina. Deli nas mnogo kilometara, a kako godine prolaze, ta daljina se uvećava, a duše su nam sve bliskije.

Jedna drugoj ne možemo pomoći. Reči koje razmenjujemo pune su ljubavi i razumevanja.
To je sve, to je najviše, to je bogatstvo.
Kad završimo razgovor, ja dugo, dugo plačem i od sebe skrivam suze. Kao da mi je u očima prašina na vetru.

 

6 thoughts on “Alo, kako si?

  1. Pronađi mesto gde se suze ne stide da teku. Vole one da teku. I njima je tad lakše, kao i tebi.

    • Hvala puno!
      Tako retko dolazim u Čačak. Uvek na brzinu, uvek u nekim obavezama.
      A u Čačku su jedini pravi prijatelji, oni još iz osnovne škole i komšiluka.

  2. Čuvaj to blago što imaš, najranija prijateljstva njegovana do današnjih dana prava su rijetkost. Nisam te sreće, otkako sam otišla daleko od sviju, prorijedili su se pozivi, kad nazovem, obraduju se, ali da bi same došle na ideju da nazovu, ne, ne dolaze. Pa i ja, pomalo tvrdoglava, zovem sve rjeđe.

    • Hvala!
      Sa takvima sam gotovo prekinula kontakt.
      Imam još par prijateljica iz detinjstva i rane mladosti, na žalost sve su daleko, sa kojima uopšte nije bitno kad i ko će zvati.

Затворено за коментаре.