Tag Archive | banke

Stambeni krediti, bruka države i banaka

Savetovali ste da pišem, i evo pišem.
Delite, predlažite šta bi se moglo učiniti.

Ali pre toga, pročitajte saopštenje našeg tima. Jeste malo duže, ali nužno je za pravo razumevanje, da shvatite komšiju, sugrađanina, rođaka.
Hvala puno!

Centar za zaštitu korisnika finansijskih usluga CHF Srbija.
Правно-економски Савет

ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ КОРИСНИКА БАНКАРСКИХ УСЛУГА ЦХФ СРБИЈА

Ко смо? Шта сад? Зашта смо? Шта смо ми? О чему се ради? Шта ћемо?

Центар за заштиту корисника банкарских услуга – ЦХФ Србија, настаје сада, половином 2016. године, када друштвене, социјалне, а посебно економске противуречности у Републици Србији, прете да се добар део становништва нађе у безизлазној економској и социјалној ситуацији.

Ко смо?

Добро су познати подаци да сваким даном све већи број становника не може да отплаћује динарске кредите који су индексирани у швајцарским францима. Месечне рате код многих дужника, веће су од месечних примања носилаца кредита. Ако, при том, носилац кредита, или његов супружник, или обоје, остану без посла не својом кривицом, “технолошки вишак”, са никавом или минималном отпремнином, без права на новчану накнаду од Националне службе за запошљавање, или са правом на минималну накнаду, на помолу су велики социјални, здравствени и економски, брачни и породични ломови у којима је најтеже деци. Породицама које остану без редовних примања и због тога не могу да сервисирају своје ануитете према банци, банке по основу заложног права и хипотеке продају станове ради намирења остатка дуга. Да иронија живота и апсурд буду још већи, носиоцима кредита, и после редовног плаћања ануитетних рата, током досадашњег отплатног рока, остатак дуга, главница и камата, већи је од укупног износа кредита и камате за који се грађанин задужио.
Грађанин остаје без стана, најчешће на улици, без примања и било каквог извора прихода.

Шта сад?

Има надлежних, који да ли због незнања, или ко зна из ког разлога, кажу: грађанин је крив; када је ушао у банку да узме динарски кредит који је индексиран у швајцарским францима, као да је ушао да игра рулет; без присиле, добровољно је потписао уговор.
Да ли су носиоци економске и финансијске власти у Републици Србији, Народна банка Србије, Министарство финансија и руководећи органи пословних банака знали да ће велики број грађана који су се у другој половини прве деценије XXИ века задужили са стамбеним динарским кредитима индексираним у швајцарским францима, постати социјални случајеви без стана, посла и наде у живот?
Надлежни су знали, или су морали знати. Због тога су одговорни. Грађани нису знали и нису морали знати.

Зашта смо?

Ми се залажемо за поштовање закона у овој области. Поштовање закона ће показати ко је одговоран што рате плаћамо а главница све већа. Одговорни ће одговарати а нама банке да врате што нису требале да узму.
Грађани су знали да се у банци не игра рулет.
Ушли су у банку да, помоћу кредита, реше егзистенцијални, стамбени проблем, институцију која већ вековима постоји и за коју су веровали да је, у овом, двадест првом веку, законима уређена интституција, законима који су важећи у овој земљи, а који се темеље на цивилизацијским тековинама. Сада виде да су се у томе преварили.

Шта смо ми?

Кажу нам да смо “транзоциони губитници”.
Нисмо губитници. Нећемо да будемо ни “коцкарски добитници”. Хоћемо да радимо, зарадимо и вратимо износ кредита који смо дигли и камату коју смо са банком уговорили.

О чему се ради?

Грађани су ушли у банку – зеленашку институцију – која је огромну већину довела до ,,просјачког штапа”. Носиоци законодавне и извршне власти, односно, економске и финансијске власти, спроводе неолибералистички и монетаристички модел “транзиције”, познатији као ,,шок терапија”, који је настао у кухињама “чувеног” ,,Вашингтонског консензуса”. У оквиру “Вашингтонског консензуса” спада и орочена, обавезна и “буразерска” приватизација. Будући да је Србија већ била исцрпљена током деведесетих година двадесетог века, а посебно агресијом НАТО пакта 1999. године, домаћа акумулација је “отишла” нелегалним каналима у иностране банке, а оно што је остало било је недовољно за приватизацију, нову технологију и економски раст. Чекао се страни капитал, посебно стране директне инвестиције. Будући да страни капитал долази да би максимизирао профит, онда он и поставља услове: либерализација домћег тржишта и економских односа са иностранством, стабилан девизни курс, привреда без инфлације и инфлаторних очекивања, јасно и једноставно домаће, посебно привредно законодавство и ефикасно судство, укидање домаћих банака и законско регулисање отварања страних банака итд.
У домену мера економске политике води се политика у којој је стабилизационо сидро девизни курс, а после 2006. године, Народна банкка Србије води политику таргетиране инфлације са вођеним девизним курсом у режиму флуктуирајућег девизног курса. И поред “пузајуће” депресијације динара, он је до данас све време апресиран. То је смирило инфлаторна очекивања, али дестимулисало извоз и стимулисало увоз. Стимулисан увоз са смањеним царинским и ванцаринским ограничењима, утицао је на уништавање домаће производње јер је увезена роба конкурентнија. Ионако исрпљена домаћа тражња, још више се исцрпљивала куповином јефтиније увезене робе. Повећава се незапосленост
Наведене мере економске политике, а посебно девизни курс као стабилизационо сидро, утицали су на раст банкарских каматних стопа на зајмове привреди и становништву. Једном речју, води се врло рестриктивна кредитно-монетарна политика.
Истовремено, на тржишту некретнина јавља се тражња у којој доминира велики број потенцијалних купаца станова због тога што већ дуго година током деведесетих није било изградње нових станова. Таква ситуација поскупљује цене станова. У недостатку сопствене штедње, многи су приморани да узму кредит за куповину стана. Јављају се динарски кредити који су индексирани у швајцарским францима које су банке нудиле по знатно нижим каматама од динарских кредита који су индесирани у еврима.
Швајцарски франак је био на историјском минимуму 2007. и 2008. године, у предвечерје светске економске, финансијске и хипотекарне кризе. Носиоци монетарне власти Републике Србије, прихватиле су евро као реперну валуту, односно евроизацију.
Поставља се питање због чега онда одобравају стамбене динарске кредите који су индексирани у швајцарским францима?
Због чега одобравају динарске кредите који су индексирани у швајцарским францима у условима кад знају да ће због “транзиционе шок терапије” још више грађана остаје без посла (тек предстоји преструктуирање јавног и државног сектора) и када реална куповна моћ становништва опада? Просто је ван сваке економске логике да надлижни нису знали (ако неко од надлежних и није знао, то га не ослобађа одговорности јер морао је да зна) све ово, а посебно да нису знали да швајцарски франак не може да остане на историјском минимуму када је већ озбиљно закуцала и почела светска економска криза.
Када су знали зашто су дозволили да банке одобравају такве кредите.
Зашто надлежнима није било у интересу да спрече стварање законодавне и институциналне инфраструктуре која не би дозволила зеленашко понашања банака?
Сада су сви домаћи актери уплетени у глобалистичку паукову мрежу међународних финансијских организација и институција, крупног мултинационалног и банковног капитала и геостратешких интереса великих сила. Свима је пред очима максимизација профита на интегралном и глобализованом тржишту свих фактора производње које поседује Република Србија. Банке у томе
имају највећу улогу. Банкарски и финансијски ситем једне земље је крвоток за целокупну привреду. Ко влада овим системима, влада и привредом.
Међутим, док једни максимизирају профит, највише банке, други максимизирају сиромаштво, највише грађани Републике Србије.
У насталој ситуацији Центар за заштиту корисника банкарских услуга – ЦХФ Србија, има мисионарску улогу организације за грађане који су се, не својом кривицом, нашли у безизлазном стању због узимања стамбених динарских кредит који су индексирани у швајцарским францима и да се нађе одговор на следеће питање:

Шта ћемо сад?

Знамо шта ћемо.

Svašta nešto

Bliži se kraju moj godišnji odmor.
Bar nisam žurila na posao, ali se ne mogu pohvaliti da sam se odmorila.
Nekako uvek loše isplaniram, ostavim puno obeveza da ih završavam na odmoru, pa se onda umorim od toga.
No, do mene je.
Još uvek najviše svoje enrgije i slobodnog vremena utrošim na aktivnosti u rešavanju problema stambenih kredita u CHF. Osnovano je novo udruženje,  samo od ljudi koji imaju kredit i žele da se problem reši, na sasvim novi način. Od samog početka udruženje radi potpuno javno, objavljuju se svi podaci, sve je transparentno, svaka uplata, svaka isplata, a naročito svaka akcija, često se sastajemo, najviše radi edukacije i zajedničkog planiranja aktivnosti..
Iako nam se u medijima u većini slučajeva plasiraju pogrešne informacije, istina i pravda su na našoj strani.
Da se zna, ne izbegavamo da vratimo svoje dugove.
No, mi sada dugujemo mnogo više nego što smo pozajmili, mnogo više nego što vrede stanovi koje smo kupili, a svi smo dali učešće, ja sam na primer, uzela kredit za 50% cene stana.
Plasira se da tražimo da država, odnosno poreski obveznici plate naše obaveze.
Neistina!
Država treba da interveniše da se banke odreknu nezakonite zarade proizašle iz velikog rasta valute CHF, do koje dolaze na prevaran način. Kad bih pisala o svemu čime se banke služe, ne samo u oblasti našeg problema, samo delić koji ja znam, trebalo bi da napišem mnogo dugih postova.
Ukoliko se problem ne reši na teret banaka, tek tada će se, prema ugovorima rešiti na teret države, za svakoga ko više nije u stanju da plaća trostruko uvećanu ratu i to tako što će kredite platiti Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita, kojoj je svako od nas platio premiju, a vinkulacija je u korist banke. Tada će plaćati poreski obveznici.
Doneti su i na snazi su katastrofalno loši zakoni. Ne sme, na primer, da bude tajna poslovanje bilo koje banke, jer je država garant uloga u banci, pa ako banka propadne, to pada na teret svih poreskih obveznika. Banke neće propasti zbog naših kredita, već zbog loših plasmana koje odobrava rukovodstvo – primer Agro banke.
Molim da širite informaciju o ovome, nekome to znači spas života.
Ipak, radila sam i nešto lepo – dekupaž. Mislim da će nastupiti jedan duži period da neću raditi ništa novo. Radiću neke druge stvari.
Koliko stižem, čitam blogove. Oprostite ako ne komentarišem, to je najčešće kad nemam šta da kažem, bar ne pametno.
Evo mojih novih radova.

IMG_20160815_201941.jpg plava

IMG_20160815_202031.jpg crvena

IMG_20160815_202100.jpg lala

IMG_20160815_202242.jpg kuca

IMG_20160815_202350.jpg podmetači

Mislim da je ovo dovoljno za večeras.
Hvala na čitanju.

Misao dana: 

Prvo su došli po komuniste,

a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.

Zatim su došli poJevre je,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po sindikalce,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.
Zatim su došli po katolike,
a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.
Zatim su došli po mene,
ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.
Martin Nimeler

Stambeni krediti, nekad radost, sada muka

Izgubila sam svoj blog. Tako sam krenula sve iz početka i objavila post na nekom novom blogu, sa istim nazivom i adresom.
Onda sam sve pronašla, sve je bilo tu, samo sam se ja izgubila.
Nisam pisala jer mi nije prijalo, a osećala sam da ne prija ni vama.
No, borba za opstanak i pravednu stvar me vraća ovde.
Isto bi bilo da sam još uvek podstanar, ja sam uvek na strani slabih.

Možda nekom nije jasno šta se to dešava sa stambenim kreditima u švajcarcima.
Mi smo se mnogo odricali da ne bismo više bili podstanari.Godinu dana smo tražili odgovarajući stan,malo para, a želje velike, posebno što je starija ćerka bila veoma bolesna. Bili smo srećni kad smo našli stan na dalekoj periferiji. Krenuli smo u proceduru dobijanja kredita. Iako smo tada bili, ne bogati kako tvrde neki koji su kupili stanove za keš, već kreditno sposobni da uzmemo kredit indeksiran u evrima, iako nam je bilo sumnjivo što je kamata na švajcarac niža, a naknada za osiguranje kredita viša, službenica banke nas je ubeđivala da tu nema nikakvog rizuka da je to za nas bolje, i ubedila. Dali su nam dinare, a ne švajcarce, a prodavac je hteo evre, već tu smo izgubili nekoliko stotina evra, ali tada nismo marili, srećni što ćemo plaćati svoje, svoj stan. Kasnije smo saznali da se banke nisu zaduživale u švajcarcima, odnosno da su zaduživanja na međubankarskom tržištu bila mnogo manja, nego što je masa kredita koje su pustili. To znači da banku švajcarac nije koštao ništa, da ga nije ni imala, da su nam novac za kredit dali iz redovnih sredstava, depozita, možda baš vaš novac kojim su se koristili.
Nakon što smo uzeli kredit, polovinom 2007, posle tri isplaćene rate, počelo je povećanje kamate, iako je kredit indeksiran za stranu valutu. Posle nekoliko meseci prvi put smo čuli Jelašića, koji je govorio da je rizično zaduživanje u švajcarcima, ali NBS nije zabranila ove kredite, nije ništa predizimala, to je bilo samo pranje ruku. Jer, banke su radile pod kontrolom i po dozvoli Narodne banke Srbije, koja je dopuštala da prodaju pokvaren proizvod (jer kredit je proizvod banke, kao što je proizvod pekare hleb) i još da podstiću grašane da takav proizvod kupe.
Postoje indicije da se moglo predvideti da će švajcarac toliko rasti, mada zvanično to niko neće priznati. No, kad se zapitamo zašto su banke toliko insistirale i ubeđivale korisnike da se zaduže baš u švajcarcima, to izgleda logično-znale su da će tako ostvariti ekstra profit. Jer, naglašavam, one nisu imale pokriće u švajcarcima za sve kredite. Dale su dinare, od para koje su im poverili građani, na štednju, iz tekućih računa, jer mnogi ne potroše platu odmah, dali su pare drugih klijenata, a kada je švajcarac počeo da raste to je bio čist profit za banke, jer one švajcarce nisu dugovale ni vraćale od naših rata. Zarada banke je kamata, a ne kursna razlika. Kredit je vezan za stranu valutu da se zaštiti glavnica u slučaju velike inflacije kao 93. No kako inflacije nije bilo, dolazimo do nejednake vredosti uzajamnih davanja, što je u suprotnosti sa Zakonom o obligacionim odnosima. O načelu savesnosti i poštenja, nema ni govora.
Mi hoćemo da vraćamo ono što nam je pozajmljeno. Ali realno. Kako je lakše računati u evrima, evo mog primera. Na početku, rata mi je bila oko 35 posto od plate, ne nije moja plata bila neka visoka, srednja za stručnu spremu koju imam. Sada mi je rata 75 % od plate, a plata je iako umanjena po merama vlade i minulom radu, po poziciji na kojoj radim veća, jer sam promenila posao, otišla na znatno bolje plaćen posao (do mojega) i sada je rata oko 50.000 dinara. Muž mi ne radi više od četiri godine. Ima i gore, da su obije izgubili posao, da je rata veća od plate.

Imali smo mogućnost da konvertujemo kredit u evre, ali da platimo sve naknade kao da iznova uzimamo kredit, što je bilo oko dve hiljade evra, u ono vreme, sedam rata kredita. Retki su to učinili, samo nekoliko njih, možda smo pogrešili. No, ko je mogao znati da će švajcarac baš toliko skoćiti? Naravno, banke!
Dakle, da rezimiram: Uzela sam 31.000 evra, vratila u 90 rata,skoro pola, a dugujem još 39.000 evra.
Stan vredi oko 55 000 evra. Ako ne nastavim da plaćam, izgubiću ne samo stan, već i sve što sam do sada platila, i ućešće koje sam dala za stan. Neko se bogati na moj račun, na račun vas čije su pare umesto efektivne valute date meni i drugim građanima za kredit, a dobit, nezakonit ekstra profit se iznosi iz zemlje, jer kod nas su sve strane banke, zar ne?
Ako neko misli da sam sama za ovo kriva, ako niste shvatili da su se banke bavile zelanškim. špekulantskim poslovima, da su nas odrale do gole kože, ako i dalje mislite da je NBS u pravu, onda mogu samo da žalim.
Mere koje su predložili, olakšavaju, kao kad u more sipate čašu vode.
NBS je naložila bankama da nam vrate više uzetu kamatu, ali bez zatezne kamate. Na sudu se dobija zatezna kamata. Banke za svako kašnjenje naplaćuju zateznu kamatu. Banke se protive tome da i ovo vrate, valjda više vole preko suda pa da plate još i zateznu kamatu i sudske troškove, na volju im.
Banke povećavaju kurs za dinar-dva na dan kad dospevaju rate, (znate da nije isti kurs poslovnih banaka kao kurs NBS, zato nikad i ne menjate devize u banci već u menjačnici), kako bi naplatile još malo više, zar to nije baš, baš ispod svakog dostojanstva.
Nisu u mnogo boljoj poziciji ni korisnici kredita u evrima. NJima nije bilo naglih skokova kursa, ali svaka rata je veća od prethodne, a i njima je bilo tih nepravilnosti, podizanja kamata, kursnih razlika i sličnih zavrzlama.
Sad, ako ste među srećnicima koji nisu uzeli stambeni kredit, raspitajte se, među vašim prijateljima ili u familiji ima sigurno neko ko jeste, prpričajte s tim ljudima, pokušajte da nas razumete i pridružite se našoj pravednoj borbi.
Od nečeg mora da se počne.
Oni koji su ranije čitali moja pisanja, navikli su da kukam. Ovo nije kukanje, ovo su činjenice, možete li toda razlikujete?

I dok se mi borimo da sačuvamo svoje stanove i da preživimo, dok su plate smanjene u javnom sektoru, prosveti, zdravstvu, kulturi, ministrima nisu, a u Narodnoj banci su plate povećane. Čitajte na internetu o tome. I svi oni su siroti, nemaju stanove, čak ni sa hipotekom kao ja, ćive na drvetu. Jorgovanka nema baš ništa. Na šta troši dnevno onoliko koliko većina građana ove zemlje zarađuje mesečno?
Ja verujem u pobedu, verujem da ćemo otplatiti taj kredit muž i ja i da ga nećemo ostaviti unučićima.
Hvala vam na čitanju.